Bitka za Staljingrad
Staljingradska bitka je bila glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu, i smatra se najkrvavijom bitkom u ljudskoj istoriji. Bitku su obeležili brutalnost i nebriga za civilne žrtve sa obe strane. Bitka se sastojala iz nemacke opsade južnog ruskog grada Staljingrada (današnji Volgograd), bitke unutar grada, i sovjetske kontraofanzive u kojoj su konacno bile zarobljene i uništene nemacke i ostale snage sila Osovine oko grada. Ukupni gubici se procenjuju na izmedu 1 i 2 miliona. Sile Osovine su izgubile oko cetvrtine ukupnog ljudstva na istocnom frontu, i nikad se nisu oporavile od ovog poraza. Za Sovjete, koji su izgubili preko milion vojnika i civila za vreme bitke, pobeda kod Staljingrada je znacila pocetak oslobodenja Sovjetskog Saveza, i put ka konacnoj pobedi nad Nacistickom Nemackom, 1945.
Pozadina
Dana 22. juna 1941. Nemacka i njene saveznice, Sile osovine, izvršile su invaziju na Sovjetski Savez, brzo napredujuci duboko u sovjetsku teritoriju. Trpeci poraz za porazom tokom leta i jeseni 1941, sovjetske snage su izvršile kontranapad velikih razmera iz predgrada ruske prestonice u Bici za Moskvu, decembra 1941. Nemacka vojska, iscrpljena i slabo opremljena za zimsko ratovanje i sa proredenim linijama za snabdevanje, je odbacena od Moskve.
Nemci su stabilizovali front u prolece 1942. Planovi da se pokrene nova ofanziva ka Moskvi su ipak odbaceni, jer je Armijska grupa Centar bila suviše oslabljena za takav napad. Štaviše, takav napad bi bio "isuviše ocigledan", a kljuc uspeha blickriga je bio napad tamo gde neprijatelj najmanje ocekuje, tako da bi veliki uspesi mogli da se postignu pre nego što se postavi odbrana. Iz ovog razloga su razmatrane nove ofanzive na severu i jugu.
Operacija Plavi
Konacno je Armijska grupa Jug, koja je prethodno osvojila Ukrajinu, odabrana da prodre kroz južne ruske stepe u Kavkaz, i zauzme kljucna sovjetska naftna polja u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemacke oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Više nije bilo pitanje da li ce se rat dobiti, vec, pre svega da li uopšte da se nastavlja. Ovakvo Hitlerovo razmišljanje nije nimalo cudno ako se ima na umu cinjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. g. bilo izvadeno u SSSR-u, skoro tri cetvrtine poticalo iz regiona oko Bakua, daljih 16 % iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana, a samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Ocigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat — rat protiv anglo-americkih oružanih snaga iza kojih su stajali skoro neiscrpni resursi. Nakon nemacke objave rata SAD 10. decembra 1941, situacija u sirovinama postaje veoma važan predmet u strateškoj racunici Treceg Rajha. Hitler je direktivom br. 41 od 5. aprila 1942. kao strateški cilj nemacke letnje ofanzive odredio da se "konacno uništi ostatak postojece sovjetske odbrambene moci i da se osvoji što više važnih ratnoprivrednih izvora energije... U svakom slucaju mora se pokušati stici do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo našeg teškog naoružanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoružanja i saobrcaja".
Ova letnja ofanziva sa kodnim imenom Operacija Plavi (nem. Fall Blau; engl. Case Blue), trebalo je da ukljuci nemacku 6. i 17. armiju, i 4. i 7. oklopnu armiju.
Ipak, Hitler je intervenisao u strateškom planiranju naredivši da se Armijska grupa podeli na dva dela. Armijska grupa Jug (A), pod komandom Eriha fon Manštajna i Evalda fon Klajsta, trebalo je da nastavi sa napredovanjem južno prema Kavkazu po planu. Armijska grupa Jug (B), ukljucujuci Paulusovu 6. armiju i Hotovu 4. Pancer armiju, trebalo je da se krece ka istoku prema Volgi, i gradu Staljingradu.
Osvajanje Staljingrada je za Hitlera bilo važno iz više razloga. To je bio veliki industrijski grad, lociran na reci Volgi, koja je bila vitalna transportna ruta izmedu Kaspijskog mora i severne Rusije. Njegovo zauzimanje bi obezbedilo levo krilo nemackih armija prilikom napredovanja ka unutrašnjosti Kavkaza. Konacno, cinjenica da je grad nosio ime Hitlerovog arhi-neprijatelja, Josifa Staljina, ucinila je osvajanje grada dobrim ideološkim i propagandnim potezom.
Pocetak bitke
Pocetak Operacije Plavi planiran je za kraj maja 1942. Ipak, brojne nemacke i rumunske jedinice koje je trebalo da ucestvuju u akciji bile su zauzete opsedanjem Sevastopolja na Krimskom poluostrvu. Odlaganja u okoncanju opsade pomerila su i datum pocetka Operacije Plavi nekoliko puta, jer Sevastopolj nije pao do kraja juna. U meduvremenu je preduzeta manja akcija, uklještenja izbacenih sovjetskih položaja južno od Harkova, što je rezultiralo opkoljavanjem velikih sovjetskih snaga, 22. maja.
Operacija je konacno otpocela, kad je Armijska grupa Jug zapocela svoj napad u južnoj Rusiji 28. juna, 1942. Nemacka ofanziva je dobro zapocela. Sovjetske snage su pružale slab otpor u širokim i praznim stepama, i pocele su da se povlace ka istoku i u neredu. Nekoliko pokušaja da se formiraju odbrambene linije je propalo, kad su druge nemacke jedinice pocele da napreduju oko njih koje su formirale dva velika džepa i uništile ih - prvi severoistocno od Harkova, 2. juna, a drugi oko Milerova u Oblasti Rostov, nedelju kasnije.
Pocetno napredovanje je bilo toliko uspešno - do 3. jula je samo 6. armija zarobila preko 40.000 sovjetskih vojnika - da je Hitler još jednom intervenisao, i doneo je zloglasnu Direktivu br. 45 kojom je naredio 4. Pancer armiji da se pridruži Armijskoj grupi Jug (A) na jugu. Po Hitlerovom videnju Sovjeti su vec bili potuceni. Naredio je da oba sukcesivno nadolazeca cilja treba istovremeno napasti, podelivši oružane snage na jugu Istocnog fronta. Zapravo, 17. armija, 3. rumunska armija, kao i 1. i 4. oklopna armija sada su bile pridružene Grupi armija "A" pod komandom general-feldmaršala Lista, i trebalo je da, preko Rostova, osvoje Kvakaz. Šifrovani naziv tih operacija nazvan je "Runolist" - Edelvajs (nem. Edelweiss). Ovakav plan uopšte nije predvidao formiranje rezervi. Nemacki generalštab je bio svestan rizika, ali je cutao - general-pukovnik fon Paulus takode.
Kasnije ce mu biti prebacivano da je upravo on od svih drugih komanandanta armija trebalo da uoci Hitlerovo suludo vodenje rata. A zapravo je bilo suprotno: on je do detalja bio upoznat sa osnovama operativnog plana napada na SSSR, i znao je kako se, sa stanovišta poznavanja celokupne situacije, komandovalo jedinicama. Fon Paulus je kasnije objašnjavao da armijski komandant nema slobodu delovanja u sprovodenju sopstvenih odluka koje bi prevazilazile izvršavanje poverenog zadatka. To je bila sudbonosna procena koja ce Nemacku koštati desetine hiljada života.
Velika saobracajna gužva je usledila kada se 6. armija "sudarila" sa 4. oklopnom na nekoliko puteva koji su vodili kroz regiju, i obe armije su se potpuno zaustavile, u pokušaju da se rašcisti gužva od hiljada vozila. Zastoj je bio zapanjujuce dug, i smatra se da je koštao napredovanje za najmanje jednu nedelju. Kako je napredovanje bilo usporeno, Hitler se predomislio i ponovo dodelio 4. Pancer armiji zadatak da napadne Staljingrad.
Do kraja jula, Nemci su odbacili Sovjete preko reke Don, postavivši odbrambene linije uz pomoc njihovih saveznika, italijanskih, madarskih i rumunskih armija. Šesta armija je bila na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada, a 4. Pancer armija je sada bila na južno od nje, okrenuvši se ponovo ka severu da pomogne u osvajanju grada.
Do ovog trenutka sovjetskim komandantima su vec bile jasne nemacke namere i u julu su nacinjeni planovi da se zapocne odbrana Staljingrada. Trupama koje su se još kretale ka istoku na frontu ka Nemcima naredeno je da udu u grad, dok su dodatne jedinice dovedene na dalju stranu Volge. Novoformirana 62. armija pod komandom Vasilija Ivanovica Cujkova imala je zadatak da brani grad po svaku cenu.
Bitka unutar grada
Do 21. avgusta, Armijska grupa Jug (B), sa skoro 300.000 vojnika je konacno dosegla okuku Dona a krajem avgusta i Volgu severno od Staljingrada. Ubrzo je usledilo novo napredovanje do reke, južno od i ka samom gradu. Sovjetske trupe su, povlaceci se u predgrada grada na Volgi, usporavale nemacko napredovanje. Pomeranjem borbi u grad sve moguce strategije nemackog Generalštaba su propale. Daleko na istoku, isturena 6. armija, bez dovoljno pokrivanih bokova, bila je uvucena u iscrpljujuce borbe za svaku kucu. Klasican primer munjevitog rata, koji je imao za cilj prostorni obuhvat, a zatim i razbijanje neprijatelja, nije više delovao. Efektivno dejstvo jurišnih bombardera 4 vazdušne flote pod komandom general-pukovnika fon Rihthofena (nem. von Richthoven) jedva da je bilo moguce, jer se u ubitacnoj ulicnoj borbi iz vazduha nisu mogle jasno razaznati linije fronta. Tenkovi su postajali laka meta za protivnicku pešadiju. Od 1. septembra, 1942, Sovjeti su mogli da snabdevaju svoje snage samo preko opasnih prelaza preko Volge. Snažno nemacko vazdušno bombardovanje 23. avgusta je ubilo na hiljade civila i pretvorilo grad u ruševine. Osamdeset procenata životnog prostora u gradu je uništeno. Sovjetska 62. armija je formirala odbrambene linije izmedu ruševina, sa uporištima u kucama i fabrikama.
Borbe u gradu su bile žestoke i ocajnicke. Staljin je naredio streljanje svakog vojnika koji bi se povukao. Slogan je bio "Ni korak nazad!". Za vreme bitke, sovjetske sigurnosne snage su uhapsile i streljale ili poslale 13.000 sopstvenih vojnika u kaznene odrede zbog "kukavicluka". Cak 300.000 je vraceno u svoje jedinice ili iskorišceno da dopuni druge jedinice. Nemci su se u meduvremenu trudili da napreduju po svaku cenu, takode trpeci teške gubitke. Sovjetska pojacanja koja su prebacivana preko Volge sa istocne obale, konstantno su bila pod napadom nemacke artiljerije i avijacije. Po statistici, novopridošli sovjetski vojnik koji bi stigao u grad mogao je da ocekuje da ce živeti još nekoliko sati. Ogorcene borbe su besnele za svaku ulicu, svaku fabriku, svaku kucu, podrum i stepenište. Nemci koji su ovo nevideno gradsko ratovanje nazvali "pacovski rat" (nem. Rattenkrieg), gorko su se šalili kako su zauzeli kuhinju, ali se još uvek bore za dnevnu sobu.
Borbe na Mamajev Kurganu, istaknutom brdu iznad grada bile su narocito krvave. Kontrola nad brdom je promenila stranu nekoliko puta. U jednom od kontranapada koji je trebalo da povrate brdo, Sovjeti su izgubili celu diviziju od 10.000 ljudi u jednom danu. U meduvremenu, borbe unutar lifta za žito, ogromnog silosa gde su sovjetski i nemacki vojnici bili toliko blizu jedni drugih, trajale su nedeljama. U drugom delu grada, stambena zgrada koju je branio sovjetski vod pod komandom Jakova Pavlova pretvorena je u neprobojnu tvrdavu. Zgrada, kasnije nazvana "Pavlovljeva kuca" bila je iznad trga u centru grada. Vojnici su je okružili minskim poljima, postavili mitraljeska gnezda na prozorima i probili zidove u podrumu zarad bolje komunikacije.
Veliki doprinos u odbrani Staljingrada dali su ruski snajperisti koji su vešto birali najpovoljnije položaje u gradskim ruševinama sa kojih su mogli da dejstvuju protiv neprijatelja. Najbolji od svih ruskih snajperista, koji je do 20. novembara 1942. god. ubio 224 neprijateljska vojnika, ostao je zapamcen samo po nadimku "Zikan". Najpoznatiji ruski snajperista, Vasili Zajcev o kome je u Holivudu snimljen film pod nazivom "Neprijatelj pred vratima" (engl. Enemy at the Gates), za vreme bitke za Staljingrad ubio je 149 neprijateljskih vojnika.
Bitka za Staljingrad je bila od vitalnog znacaja ne samo za Staljina vec i za Hitlera. Sovjetska komanda je prebacila strateške rezerve Crvene Armije iz okoline Moskve na donji tok Volge, zajedno sa celokupnom raspoloživom avijacijom koja nije bila angažovana na drugim frontovima. Komandanti obe zaracene strane bili su pod velikim stresom: Paulus je imao ocni tik dok je Cujkov dobio ekcem zbog cega su mu obe ruke bile u zavojima.
Umesto da javi osvajanje grada, fon Paulus je morao da konstatuje da njegova armija od 260.000 ljudi koje treba snabdevati, raspolaže zapravo pešadijskom borbenom moci od 25.000 vojnika. Uprkos višestrukim zahtevima, znacajnija pojacanja nije dobio. Bilo mu je dodeljeno samo pet jurišnih pionirskih bataljona sa po 600 ljudi, ne bi li zauzeo poslednje fabrike u idustrijskoj zoni. Posle dva dana borbi i te jedinice su prestale da postoje a fabrike su i dalje držali Sovjeti.
U novembru, nakon tri meseca sporog i krvavog napredovanja, Nemci su konacno izbili na obalu reke presekavši teritoriju pod kontrolom Crvene Armije na dva mala džepa koja su se ledima oslanjala na obalu reke Volge. U tom trenutku Nemci su kontrolisali oko 80 % teritorije razrušenog grada. Položaj branilaca dodatno je otežala pojava leda na Volgi što je privremeno onemogucilo njihovo dalje snabdevanje. Bez obzira na okolnosti, borbe su nastavljene punom žestinom. Brdo Mamajev Kurgan je i dalje ostao glavna meta nemackih napada i oko njega su se vodile žestoke borbe. Branioci su takode narocito žestok otpor pružali u fabrickoj hali fabrike traktora Crveni oktobar u kojoj su radnici za sve vreme trajanja borbi proizvodili nove i popravljali oštecene tenkove.
Sovjetski kontranapad kod Staljingrada: operacija „Uran“
Za sve vreme opsade, nemacki i rumunski komandanti su pritiskali svoje glavne štabove kako bi dobili pojacanje za utvrdivanje linije na Donu. Sovjetske snage su držale nekoliko tacaka na južnoj obali reke, i svaki sposobni komandant bi ih smatrao ozbiljnom pretnjom. Krajem oktobra i pocetkom novembra, fon Paulus i njegov nacelnik štaba, general-major Artur Šmit, sve cešce su dobijali znake neposredno predstojece sovjetske kontraofanzive, koja bi mogla da dovede 6. armiju u smrtnu opasnost. Na oba krila fronta, i kod susednih italijanskih i rumunskih armija bilo je nebrojeno mnogo znakova jakog sovjetskog borbenog grupisanja, koje bi bile u stanju da svakog trenutka probiju front i kod Stanjingrada opkole Nemce. Zbog takve situacije vrhovna komanda 6. armije zatražila je da se jalovi napadi u gradskom jezgru Staljingrada obustave, a da se armija povuce na liniju reka Don-Cir, s time da 14. oklopni korpus bude spreman u rezervi. Dana 7. novembra nemacko radio-izvidanje je javilo dramtacnu promenu sovjetskih položaja koja je ukazivala na predstojecu veliku sovjetsku ofanzivu na oba krila 6. armije. Ipak, Hitler je bio toliko fokusiran na sam grad da su svi takvi izveštaji bili uzaludni. Komandant generalštaba Nemacke kopnene vojske OKH, Franc Halder, izrazio je zabrinutost zbog Hitlerove opsesije gradom, isticuci slabost krila nemacke vojske. Hitler je sredinom oktobra smenio Hadlera, i postavio generala Kurta Cajtclera (nem. Kurt Zeitzler).
Fon Paulus je povodom jednog predavanja koje održao pred oficirskim pitomcima Narodne policije Demokratske Republike Nemacke maja 1954. opisao tadašnju situaciju 6. armije: "Te pripreme za napad ocigledno su imale za cilj opkoljavanje 6. armije. Vrhovna komanda je uz saglasnost armijskog korpusa prosledivala tekuce vesti i zahteve pretpostavljenoj Grupi armija 'B'(...) Grupa armija 'B' imala je isti sastav kao i vrhovna komanda 6. armije, ali nikako nije uspevala da se nametne kod Vrhovne komande Vermahta. Grupa armija je u suštini uvek prenosila iste, povratne odluke Vrhovne komande Vermahta: U okvirima poznate opšte procene sovjetskih snaga Vrhovna komanda Vermahta smatra da ne postoji ozbiljna opasnost od neprijateljskog napada na donskom frontu. Rezerve (medu njima 48. oklopni korpus iz 3. rumunske armije) koje se nalaze iza delova fronta koje drže saveznici su dovoljne. U ovakvoj situaciji se napad za oduzimanje ostalih delova Staljingrada mora dovesti do kraja, da bi se žarište uklonilo. Protiv sovjetskih pravca kretanja bice angažovana Luftvafe, cim se utvrdi da je taj prostor popunjen trupama".
Kako su borbe u gradu nastavljene tokom jeseni, sovjetski general Georgij Žukov, koji je komandovao strateškim planiranjem u staljingradskoj oblasti, zapoceo je da koncentriše masovne sovjetske snage u stepama severno i južno od grada. Severno krilo napadacke vojske bilo je posebno ranjivo, jer su ga branile rumunske jedinice koje su imale slabu opremu i nizak moral. Žukovljev plan je bio da zadrži nemacke snage u borbama u gradu, a onda da se probije kroz rastegnute i slabo branjene bokove nemacke vojske, i da ih opkoli unutar Staljingrada. Ova operacija je imala kodno ime "Uran".
